Moj lek i moja sloboda: Svet koji merim sopstvenom snagom

Često uhvatim sebe kako razmišljam o tome koliko nam je, kao ljudima, teško da ostanemo iznad površine u sopstvenim mislima. Zatvoreni u prostorijama, podređeni pritiscima i svakodnevnom ludilu, lako izgubimo tlo pod nogama. Duboko verujem da smo stvoreni za prostranstvo, da je ljudsko telo stvoreno da se kreće. Kada se krećemo, mi zapravo opstajemo. Zato je za mene povratak prirodi, na drum i među drveće, bio i ostao jedini pravi način da pronađem mir.

Za mene, bicikl nikada nije bio samo prevozno sredstvo. On je moj spas. Kada sednem na njega i krenem, svet se menja, a onaj teški, unutrašnji pritisak polako počinje da popušta. Brzina kojom se krećem je idealna ljudska brzina. Dovoljno sam spor da osetim miris zemlje, da primetim svetlost koja se probija kroz krošnje i vetar na licu, a opet dovoljno brz da ostavim teške misli daleko iza sebe. Svaki kilometar ne merim brojkama, već ritmom sopstvenog disanja. To kretanje je moja terapija; ono je jedini trenutak kada nemir u glavi konačno ućuti i ustupi mesto čistom, prisutnom trenutku.

Izlazak u prirodu za mene nije običan beg. To je povratak jedinoj stvarnosti koja ne osuđuje i ništa ne traži. Šuma, reka i brda prihvataju te tačno onakvog kakav jesi u tom trenutku, bez obzira na to koliko ti je teško. Tamo nema foliranja. Postoji samo ogoljen prostor u kojem možeš samo da budeš. Kada osetim tlo pod točkovima, osećam uzemljenje koje mi je preko potrebno. Ta svest da me kroz prostor nosi isključivo sopstvena snaga i volja, makar i u danima kada jedva skupim snagu da izađem, budi u meni osećaj da sam živ i da mogu dalje.

Za NSBIciklista redakciju piše autor putopisa: Elvedin Šemsović, Bicikleto.rs