Dok raspravljamo o prslucima, biciklisti ginu na ulicama

Tragična pogibija bicikliste u Novom Sadu potresla je javnost i još jednom otvorila pitanje bezbednosti biciklista u saobraćaju. Nažalost, ovo nije izolovan slučaj. U Srbiji, baš kao i u svetu, biciklisti i pešaci spadaju među najranjivije učesnike u saobraćaju, a njihove svakodnevne vožnje često zavise više od sreće nego od sistema koji bi trebalo da ih štiti.

Ironija cele situacije je da se tragedija dogodila upravo u trenutku kada organizacije civilnog društva iz Srbije sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i stručnom javnošću učestvuju u razgovorima o novom Zakonu o bezbednosti saobraćaja.

U tim razgovorima, biciklistička udruženja iznose predloge koji su već godinama standard u mnogim evropskim zemljama: obavezno minimalno rastojanje prilikom preticanja biciklista, dvosmerno kretanje biciklista u jednosmernim ulicama i uvođenje biciklističkih ulica u kojima biciklisti imaju prednost.

To nisu radikalne ideje. To su mere koje dokazano povećavaju bezbednost i podstiču održivu mobilnost u gradovima širom Evrope. Istovremeno, rasprava se često vraća na teme poput obaveznih prsluka ili kaciga za bicikliste. Takav pristup promašuje suštinu problema.

Bezbednost biciklista ne počinje opremom

Ona počinje ulicama, infrastrukturom i pravilima koja štite najranjivije učesnike u saobraćaju.

U gradovima koji su danas poznati po bezbednom biciklističkom saobraćaju – poput Amsterdama, Kopenhagena, Beča, Pariza ili Utrehta – ključ promene nije bio u tome da biciklisti nose više opreme. Ključ je bio u smanjenju brzina, boljoj infrastrukturi i jasnim pravilima koja obavezuju vozače motornih vozila da štite ranjivije učesnike.

Drugim rečima, bezbednost se ne gradi na tome da se biciklisti dodatno stavljaju u oklope i time “štite”, već na tome da se opasnosti uklanjaju iz saobraćajnog sistema.

Upravo zato su predlozi poput obaveznog rastojanja prilikom preticanja biciklista ili dvosmernog kretanja u jednosmernim ulicama važni. Oni menjaju način na koji se prostor u gradu koristi i jasno definišu da su biciklisti ravnopravni učesnici u saobraćaju.

Nažalost, u Srbiji se i dalje često polazi od pretpostavke da je bezbednost biciklista prvenstveno odgovornost samih biciklista. Takav pristup je zastareo i neefikasan.

Savremena politika bezbednosti saobraćaja u Evropi zasniva se na principu da saobraćajni sistem mora biti projektovan tako da greške ljudi ne završavaju fatalnim posledicama. To znači smanjenje brzina u gradovima, infrastrukturu koja razdvaja saobraćaj gde je to potrebno i pravila koja štite najranjivije. Tragedija u Novom Sadu nas zato ne sme dovesti do pogrešnih zaključaka.

Umesto da ponovo otvaramo rasprave o prslucima i kacigama, moramo govoriti o stvarnim uzrocima stradanja u saobraćaju: velikim brzinama, nedostatku infrastrukture i kulturi vožnje u kojoj se ranjivi učesnici često posmatraju kao prepreka.

Ako želimo bezbednije ulice, moramo promeniti način na koji razmišljamo o saobraćaju. Biciklisti nisu problem koji treba regulisati. Oni su deo rešenja za zdravije, bezbednije i humanije gradove.

Foto i video materijal: Radio 021, pokret Kreni-Promeni, Autonomija.info, Blokada INFO i Novosadska biciklistička inicijativa.