Liberland, zemlja koje “nema“

Žurio sam da spavam te vrele avgustovske noći kako bih rano ujutro krenuo na vreme u još jednu vožnju biciklom. Obožavam put od Sombora, preko Bačkog Monoštora i Bezdana. Tu polako ulaziš u jedan potpuno drugačiji svet, isprepletan kanalima, močvarnim predelima i divljinom Gornjeg podunavlja.

Na tom delu puta treba imati širom otvorene oči. Ne samo zbog lepote predela, već i zbog onih koji se njime kreću. Ako kreneš rano ujutro, možeš da naletiš na svakakvo društvo. Meni tog jutra kafa nije bila potrebna.

Razbudio sam se odmah kada sam ugledao divlju svinju kako prelazi put sa svojim mladuncima. Razum je proradio odmah. Usporio sam, sklonio se i pustio ih da nastave svojim putem prema prašumi Gornjeg podunavlja. Ideja mi je bila da tog dana pređem državnu granicu i malo se provozam po Baranji. Mislio sam da odem na dunavsku plažu na Zelenom otoku, malo niže od Batine, ali mi tog jutra to nekako nije delovalo dovoljno.

Pre prelaska granice napravio sam pauzu kod muzeja Batinske bitke. Iskoristio sam internet dok sam još bio u Srbiji i skinuo offline mapu Hrvatske. Prešao sam granicu bez problema i uputio se prema selu Suza, gde sam skrenuo na nasip i krenuo prema Sigi, mestu koje je danas poznatije kao Liberland.

Vrlo brzo teren je postao neprijatan. Oko tri kilometra morao sam da guram bicikl. Predeo je bio prelep, ali sve što je tako, nosi težinu sa sobom, koja te žestoko testira.

Stigao sam do čarde Šunjor, gde je trebalo da ostavim bicikl i nastavim peške. Tek tada sam shvatio da ceo taj prostor nije baš obična izletnička zona. Hrvatska granična policija ga rigorozno kontroliše. Baš sam slikao jednog ribara ispred Liberlanda kada se iza mene začuo glas:

„Dobar dan.“

Okrenuo sam se i po izrazu lica čoveka ispred sebe shvatio da ovo možda i neće biti dobar dan.

„Odakle ste? Šta tražite ovde?“

Trudio sam se da zvučim smireno, iako sam se u sebi već pitao kako ću objasniti situaciju.

„Molim vas vašu putovnicu.“

Dao sam dokumenta i pomislio: E sad si najebo.

Pokušao sam da objasnim da sam regularno prešao granicu, da znam da sam na hrvatskoj teritoriji, ali da nisam znao da je problem doći dovde. U mojoj glavi Liberland je bio neka vrsta neobične atrakcije, mesto koje ljudi dolaze da vide iz radoznalosti.

Nije baš tako. Policajac je samo proverio dokumenta i prilično neprijatnim tonom mi rekao da se “gubim natrag”.

Vratio sam se istim tim teškim putem kojim sam došao. Ovog puta u društvu. Usput sam sreo još dvoje „entuzijasta“ koji su, kao i ja, krenuli da vide šta se nalazi tamo. Ispričao sam im šta mi se dogodilo, pa smo zajedno gurali bicikle.

Prvo bukvalno petama u dupe, a posle, kada je teren dozvolio, ponovo na pedale. Ceo dan sam planirao da završim na dunavskoj plaži na Zelenom otoku, pa sam tako i uradio.

Samo što sam umesto običnog dana dobio priču koju nisam tražio. Tog dana nisam stigao tamo gde sam mislio da ću stići, ali sam pronašao mesto koje postoji, a mnogi tvrde da ne postoji. Ispostavilo se da granica prema zemlji koje „nema“ može biti ozbiljnija od mnogih pravih granica.