Javni prevoz u Novom Sadu bez rešenja, ali stiže novo poskupljenje

Javno gradsko saobraćajno preduzeće (JGSP) Novi Sad planira povećanje cena karata u 2026. godini, bez predviđenog ulaganja u nabavku novih autobusa ili modernizaciju flote. Uporno odlaganje investicija u vozni park znači da će se sledeće godine voziti ista, stara i manje pouzdana vozila, dok će putnici plaćati više za lošiju uslugu [1].

Ovo nije nešto što se događa slučajno — to je sistemska greška. Javni prevoz koji ne dobija novi vozni park, ostaje sa starim, često neispravnim vozilima, postepeno gubi kvalitet. Kako usluga postaje lošija — manje pouzdana, sporija i manje prijatna — tako građani sve manje koriste javni prevoz, a prihodi od karata opadaju. To nije samo šema — već klasičan “vicious cycle” degradacije javnog prevoza, gde se lošijim uslugama opravdavaju nova poskupljenja, a na kraju se otvara prostor za sve veću intervenciju privatnika [2].

Džepovi građana — profiti privatnika?

Ovo poskupljenje dešava se bez plana za zamenu vozila u 2026. godini — dok je prosečna starost postojeće flote uveliko premašila prosek od 15 godina, što predstavlja siguran znak da sistem nije dugoročno održiv. Kontinuirano izrabljivanje dotrajalih vozila vodi ka većim troškovima održavanja, čestim kvarovima, a veoma su česte i situacije nemogućnosti nabavke rezervnih delova, usled čega se drugi autobusi rashoduju kako bi se njihovi relativno ispravni delovi iskoristili. Sve ovo čini javni prevoz nekvalitetnim, uz velika kašnjenja i preskakanje polazaka, direktno povećavajući nezadovoljstvo korisnika što vodi konačnom padu broja onih koji uopšte i koriste javni prevoz. Ovakva praksa je recept za takozvani “neuspešan javni servis” — koji na kraju kao logičnu alternativu nudi privatizaciju ili ukidanje linija koje nisu profitabilne [3].

Ovo nije ekonomski problem — to je politička odluka

Fokus na povećanje prihoda od karata, umesto na stvarne intervencije, ukazuje na to da se javni prevoz gleda kao na izvor kratkoročne finansijske dobiti, a ne kao na temeljnu uslugu za stanovništvo. To ne samo da pogoršava kvalitet života svih onih koji zavise od javnog prevoza, već stvara prostor da tržište i privatni operateri uđu u sistem umesto da javni servis bude jak, pouzdan i dostojan — što je suštinski preduslov održive urbane mobilnosti.

To znači:

• više troškova za korisnike
• ni manje ni više starih autobusa
• manje atraktivan javni prevoz za mlade i zaposlene
• veća verovatnoća da se sistem na kraju “privatizuje” ili u potpunosti rasproda

Ovakvo — štetno upravljanje javnim prevozom nije transportna politika — to je politika rasprodaje javnog dobra.

Šta je potrebno, a šta nedostaje?

Da bi javni prevoz u Novom Sadu stao na noge i bio u funkciji građana, sa ciljem smanjenja saobraćajnih gužvi, zagađenja i omogućavanja kvalitetnog saobraćaja i kretanja građana, neophodno je:

• Konkretan plan nabavke novih, ekološki prihvatljivih vozila — odnosno ne samo reči, već budžet i zadati rokovi;
• Jasno definisana strategija razvoja javnog prevoza koja nije samo “pokrivanje troškova” već servis građana;
• Podsticanje korišćenja javnog prevoza, ne kažnjavanje korisnika visokim cenama karata.

Bez toga, svaka naredna reforma cenovne politike može samo da potpiše smrtnu kaznu za javni prevoz u Novom Sadu.

Reference:
Autor naslovne fotografije: 021.rs
[1] Izvor: 021.rs
[2] Izvor: A model of the vicious cycle of a bus line – Vicious cycle je model iz transportne ekonomije koji opisuje kako se javni prevoz sam polako urušava ako se ne ulaže u njega, odnosno ovaj model objašnjava začarani krug javnog prevoza. Usluga je loša (retki polasci, stari autobusi, kašnjenja) – Manje građana koristi autobus (putnika je sve manje) – Manji broj putnika znači manji prihod – Prevoznik tada još više smanjuje broj polazaka i ne ulaže u vozila (zbog rentabilnosti) – Usluga postaje još lošija – Broj putnika još više opada. Taj začarani krug pokazuje kako se sistem sve više urušava dok na kraju ne postane potpuno “neisplativ” pa samim tim i kandidat za privatizaciju ili gašenje.
[3] Izvor: 021.rs