Sudar pešaka i biciklista zbog “Pupinove palate”

Uprkos apelu Novosadske biciklističke inicijative prihvatanjem postojećeg projekta tzv. “Pupinove palate” urbanisti i projektanti propustili retku priliku da reše problem uskog grla za biciklističke staze na Bulevaru Mihajla Pupina. Nepoznato je da li je moguće ovaj problem efikasno rešiti nakon izgradnje kompleksa i kako i kada bi to bilo učinjeno.

Dugogodišnji problem vožnje bicikla u ovoj ulici nastaje od Jevrejske ulice do ulice Jovana Đorđevića (deonica duga oko 700 metara), gde su biciklisti (po zakonu i izvedenoj infrastrukturi) prinuđeni da koriste kolovoz. Slalom biciklista na kolovozu sa tri trake, između autobusa i automobila već je rezultovao nezgodama. Rešenje za bezbednost biciklista predstavljala bi dvosmerna biciklistička staza širine oko 2 metra sa makar jedne strane bulevara. Izgradnja biciklističke staze predviđena je i Planom detaljne regulacije blokova oko Železničke ulice.

Gde je “usko grlo”?

Novosadska biciklistička inicijativa uputila je Gradskoj upravi za urbanizam i stambene poslove sugestije povodom javne prezentacije projekta poslovno-stambenog kompleksa na mestu bivše “Komunalne banke”. Prilikom bližeg uvida u predlog projekta uočeno je da će se trajno stvoriti saobraćajno usko grlo između podzemnog pešačkog prolaza i novoizgrađenog objekta. Izvođenje biciklističke staze tik uz podzemni prolaz stvoriće opasnost kako za bicikliste (u slučaju pada), tako i za pešake (prilikom izlaska iz podzemnog prolaza i stupanja na biciklističku stazu). S obzirom na postojeće protivljenje stručne javnosti i građanstva povodom rušenja zgrade “Komunalne banke” i postavljanja replike fasade, NSBI je predložila “zasecanje” zgrade, uklanjanje replike fasade i stvaranje malog skvera koji korespondira sa skverom ispred zgrade Pošte. Ovo bi ujedno omogućilo i odmicanje biciklističke staze od podzemnog prolaza i bezbedno vođenje biciklista Bulevarom Mihajla Pupina. Kako smo saznali, predlog je odbijen sa obrazloženjem da je “projekat u skladu sa važećim planovima”, te da usled postojanja zaštite zgrade kao spomenika od kulturno istorijske važnosti, projekat u tom smislu nije moguće menjati. Zvaničan, pismeni odgovor nije primljen.

Iz perspektive udruženja može se oceniti da se radi o skrivanju iza procedura i imitaciji dijaloga sa građanima kako bi se potvrdili legalni okviri za projekat kome se javnost protivi. U ovom slučaju upitno je koliku krivicu može da snosi investitor, s obzirom da odlučivanje pada na institucije koje se bave urbanističkim planovima, projektovanjem i zaštitom spomenika od kulturno istorijskog značaja.

Simulacija saobraćaja koju je JP “Urbanizam” uradio, iako sa tehničkih aspekata odlična, trebala bi da uzme u obzir i najmanje tri dodatna elementa: godišnje evidentirane trendove porasta broja biciklista (oko 15% godišnje prema brojaču JP Zavod za izgradnju grada); planirane infrastrukturne promene (izgradnja biciklističke staze) i promene u brojnosti koje nova infrastruktura može da stvori; sezonske navike građana u mobilnosti (analiza je rađena prema prosečnom danu u martu, dok broj biciklista po pravilu skače u aprilu i maju).

Šta dalje?

S obzirom da projekat još uvek nije u poodmakloj fazi, investitor je i dalje u mogućnosti da izvrši korekciju. Uklanjanjem jednog dela zgrade, može se stvoriti funkcionalan gradski skver, ostvariti simetrija sa skverom ispred pošte, bezbedno izvesti biciklistička staza i smanjiti rizik za nezgode sa pešacima, otvoriti pogled na zgradu Pošte i koliko je moguće popraviti imidž investitora i institucija u očima javnosti. Druga rešenja podrazumevaju obilaženje oko konstrukcija izlaza iz podzemnih prolaza sa kolovozne strane, što čak i u slučaju sužavanja saobraćajnih traka ostaje upitno sa aspekta bezbednosti, funkcionalnosti i tehničke izvodljivosti.

Slučaj “Komunalna banka” otvorio je svakako i neka pitanja u oblasti javnih politika: kako i koliko građani imaju mogućnost da učestvuju u odlučivanju o javnim prostorima i sa kojim preprekama se u tome susreću? Da li su im u tome pružena neophodna znanja? Da li su postojeći mehanizmi komunikacije između institucija i građana dovoljno dobri ili su potrebni novi? Da li institucije u odlučivanju efektivno zastupaju interese investitora ili građana? I na kraju, ne i najmanje važno: na koji način će građani braniti interes zajednice ukoliko dođe do njihovog isključenja ili marginalizacije u institucionalnim procesima?