Kako je jedan nestručni režim urušio javni prevoz u gradu?

Tragični pad nadstrešnice 1. novembra 2024. godine nije samo razotkrio smrtonosne posledice sistemske korupcije i nestručnosti u građevinarstvu, već je pokrenuo i potpuni kolaps saobraćajnog sistema u Novom Sadu. Dve godine kasnije, umesto funkcionalnih rešenja, Novosađani i svi koji u grad dolaze vozom svedoci su svakodnevnog saobraćajnog haosa, loše planiranih improvizacija i potpunog ignorisanja osnovnih principa urbane mobilnosti.

Glavna železnička stanica u Novom Sadu decenijama je funkcionisala kao primarno saobraćajno čvorište grada. Na jednom mestu sekli su se železnički saobraćaj, centralni vangradski, međugradski i prigradski autobuski terminal, kao i ključne gradske autobuske linije. Putnik koji bi stigao vozom imao je na raspolaganju sve vidove prevoza za lak i brz nastavak putovanja ka bilo kom delu grada ili okoline.

Zatvaranjem glavne stanice nakon tragedije, ovaj sistem se preko noći raspao. Kako bi se rasteretila stanica u Petrovaradinu, nedavno je otvoreno novo stajalište TPS Sajlovo na Rumenačkom putu. Međutim, ova “zamena” razotkriva svu dubinu neplaniranja i nestručnosti nadležnih:

• Gubitak veze sa prigradskim i međugradskim saobraćajem: Dok je stara stanica objedinjavala sve linije na jednom mestu, na novo stajalište TPS Sajlovo svraća svega šest gradskih i prigradskih autobuskih linija.
• Izolovanost i presedanja: Putnici koji dolaze iz drugih mesta, a treba da nastave put ka prigradskim naseljima ili regionalnim centrima, ostavljeni su na periferiji. Primorani su na višestruka presedanja, dodatne troškove i nepotrebno gubljenje vremena.

Autor fotografije: Radio 021

Sa druge strane, privremeno prebacivanje težišta železničkog saobraćaja na Petrovaradin, koje je potrajalo čak dve godine, pokazalo je sve slabosti nepripremljene i neresponzivne gradske infrastrukture.

• Hronične saobraćajne gužve: Prilazne saobraćajnice i mostovi prema Petrovaradinu nisu dimenzionisani za toliki priliv autobuskog i automobilskog saobraćaja. Rezultat su svakodnevni saobraćajni čepovi u kojima stoje i gradski autobusi i privatna vozila, čineći red vožnje potpuno besmislenim.
• Potpuna blokada mikromobilnosti: Posebno poražavajuća činjenica za grad koji geografski ima idealne uslove za vožnju bicikla jeste da je prilaz stanici u Petrovaradinu biciklom praktično nemoguć i izuzetno nebezbedan. Umesto da se u vanrednoj situaciji podstakne kombinovani prevoz (voz + bicikl) kako bi se smanjile gužve, biciklisti su potpuno izostavljeni iz jednačine.

Već dve godine građani Novog Sada i svi koji u njega putuju trpe posledice odluka koje se donose ad-hok i bez stručne analize. Umesto da se uspostavi održiv i integrisan privremeni sistem koji kombinuje železnički, autobuski i biciklistički saobraćaj, gradske i republičke vlasti nude samo parcijalne zakrpe.

Koren ovog saobraćajnog kolapsa leži u istom izvoru kao i sama tragedija: u odbijanju režima da preuzme odgovornost, procesuira krivce za pad nadstrešnice i prepusti upravljanje gradom stručnim i odgovornim ljudima. Dokle god je prioritet prikrivanje sopstvenih grešaka umesto javnog interesa, javni prevoz u Novom Sadu ostaće primer kako nestručnost može u potpunosti paralisati jedan grad.

Izvor fotografije: Wikipedia

Da bi se u potpunosti razumelo koliko su ponuđena “rešenja” nadležnih zapravo samo politička šarena laža, važno je da građani razumeju i osnovnu stručnu razliku između železničke stanice i železničkog stajališta:

• Železnička stanica (poput Glavne stanice u Novom Sadu ili Petrovaradina) jeste kompleksan saobraćajno-tehnološki objekat. Ona poseduje više koloseka, skretnice, staničnu zgradu, šaltere, čekaonice, prateću infrastrukturu i službe za upravljanje saobraćajem, ali i ono najvažnije za građane — funkcionše kao intermodalno čvorište. Stanica je projektovana da se u njoj ili njenoj neposrednoj blizini ukrštaju železnički, gradski, prigradski, međugradski, pa i biciklistički i automobilski saobraćaj.
• Železničko stajalište (kakvo je novootvoreno na TPS Sajlovo) jeste obično službeno mesto na otvorenoj pruzi bez skretnica. Njegova jedina namena je prost ulazak i izlazak putnika iz voza. Stajalište se uglavnom sastoji samo od perona i eventualno nadstrešnice, bez stanične zgrade, bez kapaciteta za obradu velikog broja putnika i bez ikakvih logističkih uslova da postane čvorište za autobuske linije i druge vidove prevoza.

Predstavljati otvaranje jednog običnog stajališta na periferiji grada kao “rešenje” za zatvaranje glavne gradske stanice predstavlja direktno obmanjivanje javnosti i demonstraciju potpunog neznanja o tome kako funkcioniše javni prevoz.

Novi Sad je od grada sa jednim od najboljih saobraćajnih čvorišta u regionu spao na improvizacije, saobraćajni kolaps i prinudna presedanja na periferiji. Građani Novog Sada i svi koji u njega dolaze zaslužuju bezbednu, funkcionalnu i moderno povezanu železničku stanicu, a ne parcijalna stajališta i polurešenja koja služe samo za prikrivanje odgovornosti.

Naslovna fotografija: mojnovisad.rs