Više od kilometara

Tek u tridesetim godinama bicikl je postao moj način života. Dugo nisam ni razmišljao o tome da ono što radim ima ime. Jednostavno sam voleo da sednem na bicikl i krenem. Tek kasnije sam shvatio da je i to cikloturizam.

Nikada nisam voleo da unapred isplaniram svaki detalj. Često odem do nekog sela, napravim pauzu ispred prodavnice ili u hladu drveta i tek tada otvorim mapu. Upravo tada počinju najlepša iznenađenja.

Tako sam sasvim slučajno otkrio budistički manastir u Čortanovcima za koji nisam ni znao da postoji. U Bođanima sam naišao na Muzej sekira, neobičnu zbirku koju je osnovao jedan meštanin. U selu Ljuba ušao sam u prodavnicu koja je izgledala kao da je ostala zarobljena u devedesetim godinama, ogroman prostor sa gotovo praznim policama i digitronom na pultu. Takvi trenuci ostaju u sećanju mnogo duže od bilo koje turističke atrakcije.

Zbog toga sve više razmišljam da cikloturizam ne mora da bude samo vožnja kroz prirodu ili osvajanje kilometara. Može biti način da upoznamo ljude, običaje i svakodnevni život mesta kroz koja prolazimo. Ponekad je dovoljno samo zastati na pravom mestu.

Mnogi od nas se još sećaju kako su nas roditelji vodili na seoske slave i vašare. Ringišpil, miris pljeskavice, šećerna jabuka, tezge sa čarapama i sitnicama, muzika pod šatorom. Zašto i to ne bi bilo deo jedne biciklističke rute. Zamislite da do takve manifestacije dođete biciklom, provedete dan među ljudima, probate lokalnu hranu, sednete pod šator na piće i osetite atmosferu mesta. Takvi dani često ostanu u sećanju mnogo duže od brojke na biciklističkom računaru.

Idealna ruta ne mora da bude duga niti zahtevna. Dovoljno je da usput krije nešto zbog čega ćete zastati, staru crkvu, ruševinu, mali muzej, razgovor sa meštaninom ili dobar ručak u lokalnoj kafani. Upravo zbog takvih sitnica poželim da se vratim.

Ljudi različito doživljavaju biciklizam i mislim da je upravo u tome njegova lepota. Neko voli da prelazi velike distance i ulaže u vrhunsku opremu. Neko drugi vozi u sandalama i satenskoj košulji, zastaje ispred svake prodavnice, fotografiše stare kuće i razgovara sa ljudima koje sreće. Svako na biciklu traži nešto svoje.

Cikloturizam može da znači i korist za mesta kroz koja prolazimo. Svaki biciklista koji stane na kafu, kupi nešto na vašaru ili ruča u lokalnoj kafani doprinosi životu tih mesta. Možda je još važnije to što iz svakog mesta odnosi priču koju će jednog dana ispričati nekome drugom.

Na kraju, možda je baš to suština cikloturizma. Ne vozimo samo da bismo stigli do odredišta. Vozimo da bismo usput pronašli priče koje nismo ni znali da tražimo.

Za NSBIciklista redakciju piše autor putopisa: Elvedin Šemsović, Bicikleto.rs