Panonskim putem mira: Od Bačkog Monoštora do Osijeka i nazad

Panonski put mira nije samo iscrtana linija na mapi. To je međunarodna ruta nastala sa idejom da ponovo poveže prostor koji su devedesete ozbiljno razdvojile. A ja sam je prešao u jednom dahu. 130 kilometara od Bačkog Monoštora do Osijeka i nazad.

Krenuo sam rano, oko 6 sati ujutru. Iako je bilo vrelo leto, to jutro je bilo prijatno za prve kilometre. Put od Monoštora do Bezdana vodi kroz predivni zeleni šumski tunel, gde te uz sam put prati Veliki bački kanal. Ovde sve deluje divlje i netaknuto, što ti odmah da dobar osećaj na početku vožnje.

Na mostu kod Batine, gde Dunav deli države, osetio sam onu pravu euforiju. Bio mi je to prvi put da prelazim granicu na dva točka. Malo sam se spetljao na hrvatskoj strani oko onih traka za kamione, pa me je policija zaustavila. Ništa strašno, brzo smo se sporazumeli, ali su me ispratili onim pogledom neverice kad sam im rekao dokle planiram da pedalam do kraja dana.

Čim pređeš most, u Batini te sa brda dočeka monumentalni spomenik Batinskoj bici. Zanimljiv je taj kontrast. Na drugoj obali, sa naše strane, stoji muzej u onom surovom brutalističkom stilu. Dve države, a ista istorija uklesana u beton na obe strane reke.

Put me je dalje vodio kroz Suzu, Zmajevac i Kneževe Vinograde. Asfalt je odličan, saobraćaja skoro da nema, pa čovek može stvarno da uživa u okolini. Ta sela nisu pusta, ali se vidi da u njima fali mladog sveta. Ipak, oseća se da se ljudi bore i ulažu u eko-turizam. U Kneževim Vinogradima sam stao na prvu ozbiljnu pauzu. Kafa i doručak u malom kafiću pored puta bili su najbolji način za predah i punjenje baterija. Sam prolazak kroz Kneževe Vinograde je lagan i bez uspona, ali se okolina talasa u padinama prekrivenim vinogradima. Upravo taj spoj ravnice i vinograda daje tom delu Baranje poseban izgled.

Nastavio sam dalje ka Bilju, gde sam obišao dvorac Eugena Savojskog. Danas je to ruševina u koju se gotovo ne ulaže, ali taj objekat i dalje svedoči o jednom istorijskom periodu koji polako propada.

Osijek me je dočekao onako kako treba, kao grad po meri biciklista. Široki bulevari, tramvaji i taj opušten ritam čine ga veoma prijatnim za vožnju.

Obišao sam katedralu i provozao se Evropskom avenijom pored starih secesijskih zgrada, ali Tvrđa je bila ono pravo. Budući da volim staru arhitekturu i utvrđenja, gubljenje po tim kaldrmisanim ulicama i zidinama bio je moj lični beg u neko drugo vreme. Tada sam znao da ću se u ovaj grad sigurno vratiti na duže.

U povratku me je put naveo kroz Kopački rit. To je močvarni svet gde priroda sama postavlja pravila. Tišina je neverovatna, pa nije čudo što baš ovde krila odmaraju crna roda i orao belorepan.
Važno je reći da Kopački rit nije samo jedan turistički punkt sa rampom i ulaznicom. Postoji uređeni deo sa centrom za posetioce i organizovanim obilascima, ali veliki deo puteva i prostora kroz koje prolazi ruta zapravo je deo samog parka prirode. Podloga je uglavnom asfalt, uz tek poneki deo blagog tucanika, što je sasvim dobro za vožnju. Međutim, čim izađeš iz ritskog dela, slika se menja. Prolazak kroz Kozjak, Sokolovac i Mirkovac vodi te kroz pustare i mala, praktično napuštena naselja sa kućama koje i dalje nose ožiljke prošlosti. Sunce, vetar u ravnici i ta tišina traže dobru koncentraciju i obaveznu rezervu vode.

Nakon ponovnog spajanja na put kroz Zmajevac i Suzu, ponovo sam bio na mostu kod Batine.
U Monoštor sam ušao sa poslednjim atomima snage. Seo sam u kafić u centru, naručio večeru i pivo koje me je potpuno ugasilo. Do smeštaja sam bukvalno išao nogu pred nogu, gurajući i sebe i bicikl. Danas, četiri godine kasnije, i dalje pamtim svaki kilometar. Tek na ovakvim vožnjama shvatiš koliko bicikl promeni način na koji vidiš i doživiš prostor kroz koji prolaziš.

Za NSBIciklista redakciju piše autor putopisa: Elvedin Šemsović, Bicikleto.rs