Koliko hlad znači ovih dana?

Traženje hlada na novosadskim ulicama postalo je veoma popularna igra tokom poslednjih dana. Avgust je doneo nezapamćene vreline, pretvarajući mnoge delove Novog Sada u užarene zone gde je postalo gotovo neizdržljivo kretati se. Najteže je tokom onog dela dana kada se nalazite u nekoj ulici bez zelenila, a kada je sunce tačno iznad kolovoza te hlada nema. Ukoliko u datoj ulici postoje drvoredi i makar malo zelenila – vrelina letnjeg dana postaje podnošljivija. 

Funkcija zelenila u urbanim sredinama je dobro poznata, ali i veoma potcenjena u našem gradu. Veoma uprošćeno govoreći – zelenilo služi ne samo da ulepša ambijent ulica već i da reguliše mikroklimu grada. Gradski drvoredi mogu da smanje temperaturu vazduha u datoj ulici i za nekoliko stepeni, a znatno rashlađivanje pružaju i travnate površine. Tokom letnjih noći asfalt i beton otpuštaju velike količine toplote akumulirane tokom dana, dok zelene površine doprinose rashlađivanju vazduha. U gradovima koji imaju znatne probleme sa prašinom, kao što je to slučaj sa Novim Sadom, zelenilo igra veliku ulogu u apsorpciji prašine, pa predstavlja i istinski prečišćavač i osveživač vazduha. Za sve ovo nisu potrebni veliki dokazi – samo se prisetite olakšanja kada po vrelom letnjem danu šetate gradom (vozite bicikl ili ste u automobilu) ispod krošnji uličnog drveća – na primer u Ulici Lukijana Mušickog ili kada tokom letnjeg dana ili noći tražite svežinu u nekom od gradskih parkova. Sa druge strane, prisetite se prašnjavih i zagušljivih ulica čiji je veći deo bez zelenila i gde je postalo nemoguće naći hlad i prijatan kutak u letnjim mesecima, kao što je to slučaj sa ulicama – Železnička, Kisačka, Temerinska, Hadži Ruvimova, Novosadskog Sajma, Matice Srpske, Jovana Subotića itd.

U Novom Sadu je broj zelenih površina znatno smanjen usled neadekvantog urbanističkog planiranja, a pogotovo usled neadekvatne politike razvoja i regulacije motornog saobraćaja. Pošto je motorni saobraćaj iz godine u godinu sve intenzivniji, postoji konstantna potreba za sve većim izdvajanjem gradskog prostora za dodatnu infrastrukturu, a pre svega za parking-površine. Jedan od glavnih problema u vezi sa ovom potrebom je postojeća praksa da se pitanje parkiranja rešava uz značajnu uzurpaciju i degradaciju zelenih površina. Time se direktno ugrožava sistem za regulisanje mikroklime grada. Parkirališta postaju bitnija od zelenila, od zdravlja građana, od gradskih klupa, od same živosti ulice i grada. Vredni urbani prostori postaju zagušeni parkiranim automobilima, pa postaje sve teže kretati se bezbedno i sa lakoćom.

Nažalost, u Novom Sadu većina površina ispred novoizgrađenih stambenih zgrada, kao i u centralnim delovima grada, velikodušno se poklanja automobilima. Površine između višespratnica, koje bi trebalo po svim pravilima urbane higijene da budu pretvorene u zelene oaze, namenjene svim stanarima kao mesta socijalne interakcije (ali i sa svrhom regulacije mikroklime), takođe su u betonu – uglavnom namenjene automobilima za samo nekolicinu stanara. 

Koliko je Novi Sad postao u opasnoj meri orijentisan ka automobilima i talac strahovitog povećanja broja putničkih vozila govore mnogobrojni primeri u gradu. Simboličan primer je zgrada Matice srpske, koja predstavlja jednu od najznačajnijih kulturnih institucija u zemlji i regionu. Ovo zdanje se nalazi u veoma neuglednoj i uskoj ulici, okruženo zapuštenim i ružnim objektima (misli se pre svega na objekte koji okružuju zdanje u Ulici Matice srpske), dok su sa obe strane iscrtane površine za parkiranje autmobila, pa čak i nekoliko metara ispred ulaza u ovu instituciju. Da nipodaštavanje ove institucije bude još veće – parkirališta duž čitave zgrade su iscrtana delom i na trotoaru! 

U Novom Sadu nije retka situacija da se pešačke staze podređuju automobilskom saobraćaju. Jedan od dobrih primera je i Ulica Kosančić Ivana – ulica pretvorena u jedno veliko prašnjavo parkiralište, u kojoj je apsolutno otežano kretanje pešacima, koji su prinuđeni da se kreću kolovozom. Zelenilo u ovoj ulici se nalazi u tragovima, dok se oblaci prašine podižu posle svakog prolaska automobila. 

Da (ilegalna) uzurpacija pešačke staze može biti veoma opasna po bezbednost pešaka očigledno je na primeru Ulice Jovana Cvijića. U jednom delu ulice pešacima je oduzet i zakonski minimum predviđen za kretanje, gledano iz pravca Temerinske ulice. Parkirana vozila ispred nekoliko objekata apsolutno onemogućavaju kretanje i izlažu pešake opasnosti pošto moraju da se kreću kolovozom, kojim saobraća i jedna od linija javnog gradskog prevoza. U ovim situacijama najugroženije su majke sa decom u kolicima, starije osobe i deca. Nažalost, ovo nije usamljen primer. 

Problem parkiranja, a i sve što proističe iz postojeće prakse rešavanja ovog problema u Novom Sadu, mora da bude rešavan na mnogo sistematičniji način nego što je to bio slučaj do sada. Problem sve većeg broja automobila na ulicama i uzurpacija javnih površina zarad parkiranja mora da se rešava promenom politike planiranja korišćenja zemljišta (pre svega javnih površina) i promocijom aktivne mobilnosti, tj. stimulisanjem pešačenja i korišćenja bicikala i unapređivanjem usluga javnog prevoza. Ovakav pristup rešavanju problema ima i te kako veze sa zelenim površinama i ambijentom ulica. Više zelenila, estetski prijatni delovi grada, dobra pešačka i biciklistička infrastruktura i dobar javni gradski prevoz, rezultiraće sve većim brojem onih građana koji se odlučuju da se u gradu kreću peške, biciklom ili javnim prevozom. Ne treba navoditi bolji primer od novosadskog keja, koji je postao jedno od najživljih i najomiljenijih mesta u gradu posle rekonstrukcije koja je značila uvođenje dodatnog sadržaja (tereni za košarku, mali fudbal, tenis, boćanje, golf, za vežbanje, biciklistička staza i tartan staza) i rada na samom ambijentu ovog javnog prostora (postavljane stilizovanih klupa, česama za vodu, fontana, skulptura, tabli sa obaveštenjima) Ovako osmišljen javni prostor stimulisao je mnoge građane da se više kreću, koriste bicikl, druže i slično. Isti ovakav efekat bi se mogao očekivati kada bi se pešacima i biciklistima vratile uzurpirane površine u mnogim gradskim ulicama koje su sada pretvorene u parkirališta.

Osim stimulisanja pešačenja i korišćenja bicikla, problem parkiranja se rešava i uvođenjem restriktivnih mera. Paralelno sa unapređenjem pešačke i biciklističke infrastrukture i unapređenjem usluga javnog prevoza, veoma je bitna i destimulacija korišćenja automobila za dolazak u centralni deo grada. Neke od mogućih i proverenih mera su: ograničavanje broja parking-mesta i skuplja naplata parking-prostora. Uprkos tome što su u pitanju nepopularne mere, građani moraju da shvate daparkiranje automobila u centralnoj zoni predstavlja uzurpaciju prostora od strane manjine i to treba da bude ’’luksuz’’, te samim tim i adekvatno naplaćeno.

Treće, ukoliko se unapredi pešačka i biciklistička infrastruktura i poradi na ambijentu javnog prostora, što je u nesumnjivoj vezi sa povećanjem broja zelenih površina u gradu – biće sve više građana koji će da odaberu pešačenje ili korišćenje bicikla umesto privatnih motornih vozila ili preopterećenog gradskog prevoza. Manje gužve u javnom prevozu značiće da će vožnja gradskim autobusima biti mnogo ugodnija, što će svakako značiti veću atraktivnost ovog vida prevoza za izvestan broj vozača automobila, koji nisu radi da pešače ili koriste bicikl.  

Konačno, ukoliko realno posmаtramo svet i shvatamo da je nemoguće izbaciti sve automobile iz savremenog života, treba se okrenuti izgradnji javnih nadzemnih ili podzemnih garaža. Тakvo rešenje je mnogo efikasnije i bolje od dozvoljavanja uzurpacije javnih prostora parkiralištima. Iako je uobičajena situacija da grad nema sredstava za ovakva rešenja – političkom voljom i zalaganjem može i mora da se reši ovaj problem. Podjednako bitno je znati da građani imaju pravo na grad i da imaju pravo i obavezu da zahtevaju humanije ulice. Hlad nema cenu!

Autor: Vladimir Mrkajić