Mapa koju nosimo u glavi

Ako živite u Novom Sadu dovoljno dugo, verovatno imate prilično jasnu predstavu o tome gde se šta nalazi.

Znate kojim putem najbrže do centra, gde počinje Liman, kako do Petrovaradina, gde možete da presečete put. Znate neke ulice gotovo napamet, dok druge praktično ne postoje u vašoj predstavi grada.

To je zanimljivo, jer ta mapa u našoj glavi nema mnogo veze sa onom koju možemo da otvorimo na telefonu. Na pravoj karti svaka ulica ima svoje mesto, a svaka udaljenost može da se izmeri. Na našoj mapi stvari izgledaju drugačije.

Neke ulice su ogromne jer njima prolazimo svakog dana. Neke su nepostojeće jer nikada nismo imali razlog da njima prođemo. Neko mesto nam je „preko puta“, iako je udaljeno nekoliko kilometara. Neko drugo je „na drugom kraju grada“, iako je fizički mnogo bliže.

Ta mapa nije napravljena prema kilometrima. Napravljena je prema našem životu.

Neke udaljenosti nisu u kilometrima

Pet kilometara može da bude ogromna udaljenost ako nemamo dobar način da je pređemo. Petnaest kilometara može da postane sasvim normalno ako ih često prelazimo.

Kilometri su objektivni. Blizina nije. To posebno postaje vidljivo kada promenimo način kretanja.

Ako se uglavnom krećemo automobilom, grad izgleda kao mreža saobraćajnica. Ako koristimo autobus, počinjemo da ga doživljavamo kroz stanice i linije. Ako hodamo, naš svet postaje gušći, ali i uži.

A onda sednemo na bicikl. Bicikl ne pomera mesta bliže. Samo promeni ono što nam deluje dovoljno blizu da bismo tamo otišli.

Odjednom neko mesto van grada više nije samo ime na putokazu. Postaje put kojim smo prošli, raskrsnica na kojoj smo skrenuli, mesto gde smo zastali da popijemo vodu.

Sledeći put kada ga vidimo na karti, više ne vidimo samo tačku. Vidimo svoj put.

Grad koji se smanjuje

Kada se preselimo u novi grad, on nam deluje ogroman. Ulice su nepoznate, razdaljine nejasne, svaki odlazak zahteva razmišljanje. Posle nekoliko godina grad se smanji.

Ne fizički. Samo smo ga napunili poznatim tačkama. Znamo šta je iza sledećeg ćoška. Znamo koliko nam treba do određenog mesta. Znamo kojim putem se vraćamo kući.

Ali tada lako počnemo da se krećemo samo kroz ono što već poznajemo. I tako, iako grad postaje poznatiji, naša mapa prestaje da se širi.

Možda je zato ponekad dovoljno promeniti put kojim svakodnevno idemo.

Skrenuti u ulicu kojom nikada nismo prošli. Preći most koji obično samo gledamo. Nastaviti još nekoliko kilometara kada bismo se inače vratili.

Ne mora tamo da bude ništa posebno. Dovoljno je da smo prvi put bili tamo.

Mapa koja je samo naša

Naša mapa nije dokument o tome kako svet izgleda. Ona je zapis o tome kako smo ga doživeli.

Zato neka raskrsnica može da nam zauzima mnogo više prostora nego što bi trebalo. Zato možemo godinama pamtiti neku ulicu samo zbog jednog događaja. Zato mesto kroz koje smo jednom prošli može ostati u sećanju, dok nam deo grada udaljen deset minuta ostane potpuno nepoznat.

Naša geografija je lična. Karta grada može biti gotova. Možemo je otvoriti na telefonu i videti svaku ulicu, svako selo i svaki put. Ali naša mapa nikada nije gotova.

Ona se dopisuje svaki put kada negde odemo prvi put. Svaki put kada se vratimo drugim putem. Svaki put kada otkrijemo da je nešto za šta smo mislili da je daleko zapravo bilo blizu.

I možda je zato vredno ponekad krenuti bez posebnog razloga. Ne da bismo stigli negde. Nego da bismo videli šta još možemo da ucrtamo.