Ko je nadležan?

U poslednjih par dana u Novom Sadu su se desile dve nezgode u kojima je povređeno dvoje naših sugrađana – biciklista. Pošto okolnosti u kojima su se povrede desile predstavljaju neke od tipičnih situacija sa kojima se novosađani svakodnevno susreću, želimo da skrenemo pažnju šire javnosti a posebno nadležnih institucija o ozbiljnosti problema, te hitnosti unapređenja bezbednosti biciklista u saobraćaju. Takođe, želimo da dobijemo odgovore na neka pitanja koja se tiču svih nas i naše bezbednosti.

Slučaj 1. Ulica Raše Radujkova – kod pružnog prelaza

U nedelju, 29. juna naša sugrađanka je vozila bicikl iz pravca Haži Ruvimove ulice ka Novom Naselju. Posle raskrsnice sa Bulevarom Evrope, ona je vozila bicikl Ulicom Raše Radujkova levom stranom (u pravcu Novog Naselja), pošto ne postoji biciklistička staza na desnoj strani. Kod pružnog prelaza, izbegavajući prepreke koje su postavljene na biciklističkoj stazi zbog blizine pruge (kao mera zaštite biciklista), ona je pala. Dvoje biciklista koji su se tu zatekli su odmah pritekli u pomoć i pozvali hitnu pomoć, koja je došla u roku od 20-30 minuta. Epilog ove povrede je razbijen nos, nekoliko šavova na licu i usnama, slomljen zub – ishrana na cevčicu u narednom periodu.

Slučaj 2. Somborski bulevar

U utorak, 2. jula naša sugrađanka i njeno dvoje dece vozili su bicikla na Somborskom bulevaru. Kretali su se po biciklističkoj stazi u pravcu Limana, desnom stranom bulevara. Na jednom delu staze, gde se bulevar ukršta sa jednom sporednom ulicom, koja još nije dovšena i spojena sa bulevarom, majka je prešla na levu stranu biciklističke staze kako bi zaštitila decu od eventualnih automobila koji skreću sa Bulevara udesno. Na istom mestu, sa  desne strane biciklističke staze bilo je parkirano vozilo sa prikolicom, delimično zauzimajući trotoar i biciklističku stazu. Dok je majka obraćala pažnju na eventualna vozila koja bi mogla da skrenu desno sa bulevara, dečak je udario u ćošak prikolice koja je zauzimala deo biciklističke staze. Dete je palo i malo krvarilo, ali srećom prošlo je bez ozbiljnijih fizičkih posledica.

Majka je pozvala policiju (192) oko 12:30h, koji su je uputili da pozove saobraćajnu policiju (4891433). Saobraćajna policija je upućuje da pozove broj 512226, gde je opet upućuju na saobraćajnu policiju, koja obećava da će poslati patrolu koja stiže posle 3 sata, kako tvrdi naša sugrađanka. Konačno, kada patrola dolazi, majka saznaje da prelaz na kojem je parkiran automobil od čiju prikolicu je udario njen sin glavom nije u nadležnosti policije, pošto put još nije završen te da vozač parkiranog automobila nije napravio prekršaj i ugrozio tuđu bezbednost. Zapisnik nije napravljen, pošto, po obrazloženju policajca (koji se konsultovao putem telefona sa kolegama), to nije slučaj za policiju. Vozač parkiranog automobila koji se kasnije pojavio je saosećao sa našom sugrađankom, dao je izjavu policiji, ali na kraju je otišao nekažnjen, a naša sugrađanka je, zajedno sa svim biciklistima Novog Sada, ostala sa neodgovorenim pitanjem u čijoj nadležnosti je put i biciklistička staza kojom se kretala sa svojom decom. Detaljan opis čitave situacije možete da pročitate u pdf dokumentu koji se nalazi na dnu stranice (tj. otvoreno pismo koje je napisala naša sugrađanka).

Ova dva slučaja otvaraju mnogo nerazjašnjenih i važnih pitanja. U Slučaju 1. pitamo se kako su to dizajnirane pojedine ulice u Novom Sadu? Da li su na polu-dovršenim ulicama korisnici infrastrukture dovoljno informisani o tome kako trebaju da se ponašaju na istoj? Da li trebaju da stoje znaci upozorenja o tome kako koristiti takvu infrastrukturu? Da li su branici koji su postavljeni na biciklističkoj stazi odgovarajuća mera zaštite preko pružnog prelaza? Da li tu može da prođe kargo bicikl, čak iako bi se bicikl gurao? Da li takvi branici više štite ili uzrokuju nezgode i povrede? Ulica Raše Radujkova, koja počinje od raskrsnice Bulevara Evrope i Hadži Ruvimove ulice, je veoma prometna pošto predstavlja jedan od glavnih pravaca koji spaja velika gradska naselja – Detelinaru i Novo Naselje. Veliki problem, po pitanju bezbednosti u saobraćaju, često nastaje pošto se pešačka staza naglo prekida nekoliko metara pre pruge, te pešaci moraju da koriste biciklističku stazu. Istovremeno, ne postoji biciklistička staza sa druge strane ulice, pa se data staza koristi i od strane biciklista iz kontra smera (pošto je vožnja kolovozom uz desnu ivicu veoma neugodna i nebezbedna zbog velike frekvencije vozila). Bezbedonosnu situaciju dodatno komplikuju i majke sa decom u kolicima, pošto kada i one koriste biciklstičku stazu na kritičnom potezu (kod branika), jednostavno nema mesta i za bicikliste, dok sa druge strane, prostim posmatranjem na terenu, vidi se da ove prepreke uglavnom svi zaobilaze – i pešaci i biciklisti. Zbog ovakvog dizajna “zaštite”, mnogi biciklisti i ostali pešaci su prinuđeni da zaobilaze postavljene branike. To je očigledno radila i naša sugrađanka i takvu odluku, na koju ju je pre svega „primorao“ sam dizajn tog dela ulice, je „platila“ ozbiljnom povredom. Iako tu postoji deo lične odgovornosti – pitamo se koliko su nadležne institucije odgovorne za datu situaciju. Da li su branici pravo rešenje u pružanju bezbednosti od vozova koji su tako postavljeni da se mora sići sa bicikla da bi se prošao taj deo puta. Ako uzmemo u obzir da je bicikl prevozno sredstvo, pitamo se da li je malo suludo prekidati vožnju, i „primoravati“ bicikliste da guraju bicikl – svoje prevozno sredstvo (koje zakonski ima status vozila). U vezi sa ovim, zamislite da morate, u jednom delu puta da izađete iz automobila ili siđete sa motora i da gurate par metara? Da li to ima smisla? Koliko odgovornost stoji na nadležnima za ovu nezgodu? Iako po Zakonu o bezbednosti u saobraćaju nije dozvoljeno kretanje deteta mlađeg od 12 godina po biciklističkoj stazi,  Slučaj 2. ipak otvara jedno ozbiljno pitanje – kako je omogućeno automobilima da se parkiraju na prolazu gde je predviđeno kretanje biciklista i pešaka?  U ovom slučaju došlo je do ometanja biciklističkog saobraćaja i povrede (u ovom slučaju deteta, ali može se desiti i bilo kojoj drugoj osobi), a pitanje u vezi sa parkiranim automobilom je – ko je odgovoran – vozač/i automobila ili upravljači puta koji nisu sprečili da se ovako nešto desi?  U čijoj su nadležnosti biciklističke staze? Ukoliko put ili biciklistička staza nisu završeni da li se smeju „puštati“ u promet? Da li su nadležne institucije (i koje) u obavezi da postave jasne znakove i signalizaciju kojom će upozoriti građane da datu infrastrukturu koriste na ličnu odgovornost? Da li smo mi sigurni na našim ulicama? Da li smo sami u „kući“ i svako može da radi šta hoće ugrožavajući bezbednost drugih u nekim delovima grada, tj. po putevima gde policija nije nadležna? Da li to znači da veći deo grada nije u nadležnosti policije, pošto mnogi putevi nisu završeni? Šta se sve sme “raditi” na tim putevima? Da li biciklisti u situaciji, kao u Slučaju 2. smeju da “slučajno” oštete parkirano vozilo na “ničijem putu” – recimo nekim čekićem? Ko je nadležan ako se povredimo na biciklističkoj stazi tuđom krivicom (zbog parkiranog automobila), ili “povredimo” nečiji automobil? Ova pitanja se tiču svih nas koji koristimo bicikl a i svih onih građana koji imaju nekoga svog ko koristi bicikl – znači – tiče se svih nas. Pogledajte ovaj kratki video koji prikazuje probleme sa kojima se novosadski biciklisti svakodnevno susreću.