Istraživanja o efikasnosti kaciga za bicikliste pala u vodu

Novo istraživanje Tea Zigersa iz Holandije je po svemu sudeći ubacilo mačku među golubove kada su u pitanju istraživanja o kacigama za bicikliste. Holandski istraživač i zagovarač Teo Zigers je istupio sa zanimljivim istraživanjem koje bi moglo da nas navede na zaključak da imamo veoma slabe životne dokaze za efektivnost biciklističke kacige u prevenciji povreda glave.

Istraživanje biciklističkih kaciga ima dva glavna pravca istraživanja, studijom vremenskog niza ili studijom kontrolnog slučaja. Studija vremenskog niza dokumentuje uspon i pad povrda glave i ostalih povreda neposredno, za vreme i nakon uvođenja zakonodavstva o biciklističkim kacigama (npr. u Australiji 1991. godine) ili povećane upotrebe kaciga. Zaključci ovih studija su čini se, da postoje vrlo ograničena ili nikakva korist od povećane upotrebe kaciga. Povrede ruku i nogu prate isti trend kao i povrede glave što ukazuje da kacige verovatno nisu uzrok opadanja povreda glave, već je izvesnije da su bezbednija infrastruktura, sankcionisanje vožnje u alkoholisanom stanju, bezbednija vozila itd. dali svoj doprinos. Tvrdnja se dodatno komplikuje u smislu da nam ne govori zasigurno da povećanje u broju korišćenja kaciga po sebi jeste ili nije korisno, jer je i samo uvođenje zakona moglo imati efekta na ponašanje biciklističke populacije. Zatim imamo studije kontrolnih slučajeva koje porede broj biciklista sa kacigama i bez kaciga sa povredama glave prilikom nezgode sa brojem biciklista koji su zapravo na ulicama sa i bez kacige. Ukoliko je broj biciklista sa povredama glave koji su nosili kacige (slučaj) manji od broja biciklista na ulicama uopšte (kontrolna grupa), onda se tvrdi da je kaciga efikasna. Broj biciklista koji nose kacige na ulicama često je nepoznat, pa je kontrolna grupa najčešće sačinjena od grupe bolničkih pacijenata sa biciklističkim povredama koje ne obuhvataju povrede glave. Ova grupa se onda smatra predstavnikom biciklista na ulicama (jasnije je ko je nosio kacigu). Ipak, ova grupa može biti istinski predstavnik jedino ukoliko ne postoji korelacija između korišćenja kacige i rizika zadobijanja neke druge povrede, osim povrede glave.

Teo je po svemu sudeći matematički dokazao da ovo nije slučaj i da rizik od dobijanja druge druge telesne povrede jeste u korelaciji sa korišćenjem biciklističke kacige. Ovaj zaključak stoga poništava korišćenje kontrolne grupe kao načina kontrolisanja za ostale povrede, što zauzvrat poništava ove studije slučajeva.

Ovo je zatim provereno naspram tri realne životne studije i precenjivanje se pojavilo; u sva tri slučajeva rizik dobijanja povrede osim povrede glave bio je veći nego bez kacige, a u dva slučaja i rizik od povrede glave je bio veći nego bez kacige. Ovo ne znači nužno da je nošenje kacige opasnije (iako su neke studije kompenzacije rizika izložile i ovu mogućnost), već je izvesnije da jedan deo “populacije” korisnika kacige (biciklisti trkači npr.) uzimaju učešće u opasnijoj vožnji i više su izloženi opasnosti od nezgode.

U svakom slučaju ono što je Teova studija potvrdila je da su dokazi za efektivnost biciklističkih kaciga koji su nam izloženi kroz studije kontrolnih slučajeva iz bolnica nepouzdani. Uzevši u obzir da je najveći deo zakonskih rešenja zasnovan upravo na dokazima iz ovih studija, ovo bi takođe značilo da su saobraćajna politika obaveznog korišćenja kaciga i takva zakonska rešenja takođe manljivi.

Naveli smo da postoje tri pravca istraživanja u vezi sa biciklističkim kacigama, ali postoji još jedan zanimljiv način da posmatramo efikasnost iz ugla benefita i korisnosti za javno zdravlje. Kada se bavimo bezbednošću saobraća na putevima, često razmišljamo o Njutnovskom fizičkom pristupu nauci, o glavama koje udaraju u haube, o kočionim ragovima i silama u sudarima i efektima po ljudsko telo. Ovo je sve ispravno i pravilno za mnoge vrste saobraćaja, pa ipak ne funkcioniše najbolje za aktivnu mobilnost kao što su vožnja bicikla i pešačenje. Pasivni vidovi transporta imaju troškove u pogledu javnog zdravlja kao što je pasivni životni stil i saobraćajne nezgode, dok biciklizam sa druge strane takođe proizvodi troškove u vidu nezgoda, ali i benefite od činjenice da je potrebno uložiti napor u putovanje, što ima pozitivan efekat na naše zdravlje.

Ono što znamo zasigurno je da je korist veća od troškova u zapanjujućem odnosu od 20:1, pa kada ovaj faktor ubacimo u jednačinu bilo kakvo opadanje u brojevima biciklista koje dobijamo uvođenjem zakona o kacigama ili drugih sličnih intervencija u pogledu bezbednosti puteva, gotovo sigurno dobijamo štetu po javno zdravlje. Piet de Jong je izračunao da čak i da su biciklističke kacige 100% efikasne za sve povrede i nezgode, bila bi dovoljno da tek malo opadne brojnost biciklista da učini biciklističke kacige neefikasnom merom po javno zdravlje.

Teova studija će se uskoro pojaviti uskoro u zborniku radova, o čemu će javnost biti obaveštena. Do tada, dostupna je ovde i ovde.

Najveći deo istraživanja na temu biciklističkih kaciga može se naći na ovom zanimljivom vebsajtu, često sa kritičkim osvrtom: http://www.cyclehelmets.org

Izvor: Evropska biciklistička federacija, Ceri Woolsgroove