{"id":8086,"date":"2026-05-15T10:11:20","date_gmt":"2026-05-15T09:11:20","guid":{"rendered":"https:\/\/nsbi.org.rs\/?p=8086"},"modified":"2026-05-15T10:49:16","modified_gmt":"2026-05-15T09:49:16","slug":"panonskoi-puta-mira-od-backog-monostora-do-osijeka-i-nazad","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/nsbi.org.rs\/sr\/panonskoi-puta-mira-od-backog-monostora-do-osijeka-i-nazad","title":{"rendered":"Panonskim putem mira: Od Ba\u010dkog Mono\u0161tora do Osijeka i nazad"},"content":{"rendered":"\n

Panonski put mira nije samo iscrtana linija na mapi. To je me\u0111unarodna ruta nastala sa idejom da ponovo pove\u017ee prostor koji su devedesete ozbiljno razdvojile. A ja sam je pre\u0161ao u jednom dahu. 130 kilometara od Ba\u010dkog Mono\u0161tora do Osijeka i nazad.<\/p>\n\n\n\n

Kroz zeleni \u0161umski tunel ka Dunavu<\/h2><\/div>\n\n\n\n

Krenuo sam rano, oko 6 sati ujutru. Iako je bilo vrelo leto, to jutro je bilo prijatno za prve kilometre. Put od Mono\u0161tora do Bezdana vodi kroz predivni zeleni \u0161umski tunel, gde te uz sam put prati Veliki ba\u010dki kanal. Ovde sve deluje divlje i netaknuto, \u0161to ti odmah da dobar ose\u0107aj na po\u010detku vo\u017enje.<\/p>\n\n\n\n

\n
\n

Na mostu kod Batine, gde Dunav deli dr\u017eave, osetio sam onu pravu euforiju. Bio mi je to prvi put da prelazim granicu na dva to\u010dka. Malo sam se spetljao na hrvatskoj strani oko onih traka za kamione, pa me je policija zaustavila. Ni\u0161ta stra\u0161no, brzo smo se sporazumeli, ali su me ispratili onim pogledom neverice kad sam im rekao dokle planiram da pedalam do kraja dana.<\/p>\n<\/div>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n<\/div><\/div>\n\n\n\n

Jedna istorija, dve obale<\/h2><\/div>\n\n\n\n

\u010cim pre\u0111e\u0161 most, u Batini te sa brda do\u010deka monumentalni spomenik Batinskoj bici. Zanimljiv je taj kontrast. Na drugoj obali, sa na\u0161e strane, stoji muzej u onom surovom brutalisti\u010dkom stilu. Dve dr\u017eave, a ista istorija uklesana u beton na obe strane reke.<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/div><\/div>\n\n\n\n

Put me je dalje vodio kroz Suzu, Zmajevac i Kne\u017eeve Vinograde. Asfalt je odli\u010dan, saobra\u0107aja skoro da nema, pa \u010dovek mo\u017ee stvarno da u\u017eiva u okolini. Ta sela nisu pusta, ali se vidi da u njima fali mladog sveta. Ipak, ose\u0107a se da se ljudi bore i ula\u017eu u eko-turizam. U Kne\u017eevim Vinogradima sam stao na prvu ozbiljnu pauzu. Kafa i doru\u010dak u malom kafi\u0107u pored puta bili su najbolji na\u010din za predah i punjenje baterija. Sam prolazak kroz Kne\u017eeve Vinograde je lagan i bez uspona, ali se okolina talasa u padinama prekrivenim vinogradima. Upravo taj spoj ravnice i vinograda daje tom delu Baranje poseban izgled.<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/div><\/div>\n\n\n\n
\n
\n

Nastavio sam dalje ka Bilju, gde sam obi\u0161ao dvorac Eugena Savojskog. Danas je to ru\u0161evina u koju se gotovo ne ula\u017ee, ali taj objekat i dalje svedo\u010di o jednom istorijskom periodu koji polako propada.<\/p>\n<\/div><\/div>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n\n
<\/path><\/svg><\/div><\/div><\/div>\n\n\n\n

Osijek: Grad tramvaja i biciklista<\/h2><\/div>\n\n\n\n

Osijek me je do\u010dekao onako kako treba, kao grad po meri biciklista. \u0160iroki bulevari, tramvaji i taj opu\u0161ten ritam \u010dine ga veoma prijatnim za vo\u017enju.<\/p>\n\n\n\n

Obi\u0161ao sam katedralu i provozao se Evropskom avenijom pored starih secesijskih zgrada, ali Tvr\u0111a je bila ono pravo. Budu\u0107i da volim staru arhitekturu i utvr\u0111enja, gubljenje po tim kaldrmisanim ulicama i zidinama bio je moj li\u010dni beg u neko drugo vreme. Tada sam znao da \u0107u se u ovaj grad sigurno vratiti na du\u017ee.<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/div><\/div>\n\n\n\n

Ti\u0161ina Kopa\u010dkog rita i pustare Baranje<\/h2><\/div>\n\n\n\n

U povratku me je put naveo kroz Kopa\u010dki rit. To je mo\u010dvarni svet gde priroda sama postavlja pravila. Ti\u0161ina je neverovatna, pa nije \u010dudo \u0161to ba\u0161 ovde krila odmaraju crna roda i orao belorepan.
Va\u017eno je re\u0107i da Kopa\u010dki rit nije samo jedan turisti\u010dki punkt sa rampom i ulaznicom. Postoji ure\u0111eni deo sa centrom za posetioce i organizovanim obilascima, ali veliki deo puteva i prostora kroz koje prolazi ruta zapravo je deo samog parka prirode. Podloga je uglavnom asfalt, uz tek poneki deo blagog tucanika, \u0161to je sasvim dobro za vo\u017enju. Me\u0111utim, \u010dim iza\u0111e\u0161 iz ritskog dela, slika se menja. Prolazak kroz Kozjak, Sokolovac i Mirkovac vodi te kroz pustare i mala, prakti\u010dno napu\u0161tena naselja sa ku\u0107ama koje i dalje nose o\u017eiljke pro\u0161losti. Sunce, vetar u ravnici i ta ti\u0161ina tra\u017ee dobru koncentraciju i obaveznu rezervu vode.<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/div><\/div>\n\n\n\n

Zadnji kilometri<\/h2><\/div>\n\n\n\n

Nakon ponovnog spajanja na put kroz Zmajevac i Suzu, ponovo sam bio na mostu kod Batine.
U Mono\u0161tor sam u\u0161ao sa poslednjim atomima snage. Seo sam u kafi\u0107 u centru, naru\u010dio ve\u010deru i pivo koje me je potpuno ugasilo. Do sme\u0161taja sam bukvalno i\u0161ao nogu pred nogu, guraju\u0107i i sebe i bicikl. Danas, \u010detiri godine kasnije, i dalje pamtim svaki kilometar. Tek na ovakvim vo\u017enjama shvati\u0161 koliko bicikl promeni na\u010din na koji vidi\u0161 i do\u017eivi\u0161 prostor kroz koji prolazi\u0161.<\/p>\n\n\n\n